Mrtvi žive u nama
Transcrição
Mrtvi žive u nama
`ene za mir `ene }e pamtiti Mrtvi `ive u nama MOLIM SE NEkome, NE ZNAM KOME, AKO POSTOJI BOG DA JE MILOSRDNI METAK EGZEKUTORA U POTILJAK (TAKO UBIJAJU) SA^UVAO O^I ZVJEZDANA, NJIIHOVU ZALE\ENU SVJETLOST @IVOTA POSLAO KAO NOVU ZVEZDU NA NEBO NESRE]NOG NEBESKOG NARODA. Sada ve} davne 1993.god. 27. februara, na pruzi Beograd-Bar na stanici [trpci iz voza je odvedena grupa od 20 mu{karaca od uniformisanih naoru`anih ljudi. ^injenica je da su uniformisana, naoru`ana lica legitimisala putnike, izdvojila, sve koji su bili muslimanske narodnosti. Ma|u njima je bio Zvjezdan Zuli~i}, sin Milke Z. I najmla|i {esnaestogodi{nji de~ak Crnogorac, musliman Senad Ze~evi}, neka mi njegova majka oprosti ako je `iva {to je ne imenujem, ne znam joj ime i ostali svi od majki ro|enih – verujem. Ne znam da li se ostali putnici svedoci se}aju toga, mora da su ih vidjeli, razgovarali sa njima u putu, dalek je taj put od Beograda skra}uje se razgovorom, sprijateljuje se i rastaje. Mora da su pogledali, ~ak ustali da vide kroz zamagljena stakla vagona grupicu zbunjenih ljudi, skinutih sa voza okru`enih naoru`anim ljudima, koje odvode u nedo|iju. Ne, nijedna ruka se nije podigla da mahne za pozdrav onima iz vagona, onima kojima su prekinuli putovanje sagnutih glava, spu{tenog pogleda, tako izdvojeni bili su Krivi, ovaj put {to su bili Muslimani, nekad Jevreji, Cigani, Albanci, Kurdi i {ta ja znam {ta jo{ ima na ovoj zemlji. Oni ostavljeni u vozu su nastavili svoje putovanje ka cilju, tamo gde su krenuli, dvadeset ljudi nije, odvedeni su u nedo|iju, nepoznato za nas i putnike, a za uniformisane egzekutore cilj poznat po nare|enju u smrt. Potresno pismo, optu`bu majke Milke Zul~i} odvedenog sina mladi}a Zvjezdana dana 27. februara godine 1993. sa voza u [trpcima. To pismo je iza{lo u zborniku @ena u crnom – @ene za mir – 1996. u Beogradu. Kako je stra{no pisati o tome, sve mi zvu~i la`no, prazne re~i, {ta da ka`e majci druga majka ~iji je sin `iv i zdrav, pola sata od mene, nisam ga videla ili ~ula go209 `ene }e pamtiti dinu i vi{e, jer to je njegov izbor, njegova i moja sloboda. @ivi, ako `ele, mogu da naprave korak jedan ka drugom i da se na|u, a mrtvi spavaju u svojim grobovima, ~ekaju `ive za tihe razgovore. Ka`ite gde je Zvezdanov grob i da i Milka na|e svoje uto~i{te?? @ena mo`e `iveti bez svog deteta, ona `ivi, tra`i istinu i grob. @ena mo`e `iveti bez ljubavi, ~ak i bez pare, kao u – sine qua non – sada kada ih nema, ili ih mo`da ima samo za sutra ili do nedelje i pored onih, koji imaju za mesec, godinu ili do kraja `ivota. [ta je to kraj? Zar nije to kraj, ovaj vrtlog, ples smrti koji me je usisao, izbacio opet da plivam novim poku{ajem nade, izdignutom glavom iznad povr{ine vode, verujem, a ne prepoznajem svet, ose}am ta bi}a, oni mene ne ose}aju, prolaze pored mene, kroz mene, ne ostaju u meni. Logika je podivljala, ljudi se i dalje ubijaju na Kosovu, kad govorim ljudi mislim na `ene i decu, starce i oni su ljudi… Na ulici vazduh je hladan, sudaram se sa telima u kretanju. Prestala sam da govorim, govor mi je apokalipti~an, monolozi poka`ite mi gde je izlaz iz slepe ulice, gde na kraju visi om~a… Sada je ulica moja sloboda i uto~i{te, tamo se sve prodaje, ~ak i male ne`ne pahuljaste bele grudve, ze~i}i ro|eni pre neki dan. U kutiji za cipele dva {teneta, crno i belo, miluje ih de~ja ruka, majka stoji iza deteta i sme{i se. Meni suze od neke ne`nosti. Asfalt je prekviren prljavom bljuzgavicom, koliko puta sam pro{la ovuda za ~etrdeset godina, Terazijama, gurala de~ja kolica, gde su deca? Sada mi se ~ini da je u toj razlivenoj prljav{tini razlivena i moja krv. Da gazim tu krvavu bljuzgavicu sa svim tim ljudima {to se guraju. Kada bi 210 `ene za mir sada svi ti odavde `eleli negde da pobegnu u panici ru{enja zgazili bi sve to u blato ne ~uju}i krikove. Nestao je svet mojih ljudskih bi}a, mo`da nije on nestao, mo`da sam ja mrtva. Draga moja prijateljice zelena S. tako te samo ja zove. Kada sam te u nedoumici pitala {ta da pi{em? Rekla si mi: »Pi{i o stradanju.« Poku{ala sam, evo vam jo{ jedno stradanje MANDEL[TAJMA moj drug bratski pesnikinja, pesniku njegovi stihovi o lepoti i nadi. MENDEL[TAJM nestao u Staljinovom logoru, umro na KOLIMI, Sibir I MORE I HOMER - SVE LJUBALJU SE POKRE]E KOGA DA SLU[AM? – ETO; HOMER ]UTI I MORE CRNO, SLATKORE^IVO [UMI I S TE[KIM GROHOTOM DOLAZI DO UZGLAVLJA – *** TO NIJE UME]E, TO JE BO@JA KAZNA RE^ IZLAZI U SEKUNDI, OTIMA SE DAVI RANJENA, NE DA SE IZ SVOJE TI[INE DA OBJASNI ZA[TO? DA OSVETLI U TAMI DRUGOM BI]U LJUBAV DA PODARI…. prevela sa ruskog [tefa Markunova Vr~in, 22. I 1999.god.